Kada se radio prijemnik po prvi put pojavio kao tehnička novina, zbog svoje visoke cene nije bio dostupan širokom građanstvu. Ubrzo je usledilo tehničko usavršavanje zahvaljujući mnogim izumima koji su unapredili ovu novu granu tehnike. Radio prijemnici su prešli put od detektorskih modela, koji nisu zahtevali dodatni izvor napajanja, preko detektora sa audio pojačavačem, višecevnih modela sa usklađenim oscilatornim kolima, audiona, refleksnih prijemnika, regenerativnih, super-regenerativnih do super heterodinskih radio prijemnika. Ovo su bile podele radio prijemnika prema načinu rada i o svakoj od njih bi mogli napisati cela poglavlja ali to daleko premašuje temu ovog članka.
Sredinom 20-ih godina 19. veka gotovo svi su čuli za radio prijemnik ali su ga i dalje samo retki posedovali zbog relativno visoke cene. Sve do pojave radija, najbrži način da se neka informacija prenese na daljinu bio je putem telegrafa. I tu se najčešće u roku od jednog dana vest prenosila između dve osobe. Za široku javnost, jedino su novine mogle da obezbede brži protok veće količine informacija. A onda se pojavio radio, koji je praktično neograničenom broju ljudi mogao neprestano da pruža nove informacije, emituje muziku i radio drame u realnom vremenu. Prava tehnološka revolucija! Još je samo nedostajao široki auditorijum.
Porodično sušanje radija 20-ih godina 19. veka. (Foto: internet)
Kada bi neko kupio radio, neretko se ceo komšiluk okupljao ispred prozora ponosnih vlasnika i svi su pomno pratili zvuk iz te kutije koja govori. Ubrzo su države širom sveta shvatile da radio treba učiniti dostupnim celom građanstvu. Ovo je onima koji su na vlasti omogućilo da brže dopru do naroda, što je nekada bilo dobro a nekada i jako loše. Najreprezentativniji primer lošeg uticaja je predratna Nemačka sa nacistima koji su tek došli na vlast. Gebels je, kao ministar propagande, shvatio koliko je za nacističku stranku bitno da glas njenih vođa, naročito Hitlera kao prvog čoveka stranke, širi i dopre do svakog Nemca. Radio je bio savršen alat za postizanje tog cilja a jedina kočnica je bila cena uređaja. Zato se došlo na ideju da konstruišu jednostavan radio, lak za rukovanje i jeftin za proizvodnju koji će po ceni biti prihvatljiv gotovo za svako domaćinstvo. Tako je stvoren NARODNI RADIO.
Reklama za nemački narodni radio (oko 1933. godine). Na slici je model VE301
I druge zemlje su imale svoje verzije narodnog radija. Upravo tako su ih i zvale. I u posleratnoj Jugoslaviji pojavile su se neke jeftinije varijante ovih prijemnika. Jedan od tih modela je i RR110, proizveden u Elektronskoj industriji u Nišu koja se u to vreme zvala RR zavodi Niš. Ovi prijemnici su po pravilu bili sa direktnim prijemom, bez međufrekventnih sklopova karakterističnih za super heterodine koji su se odlikovali odličnom osetljivošću i selektivnošću. Prijemnici sa direktnom konverzijom signala nisu bili tako osetljivi i selektivni (mogućnost razdvajanja stanica) ali su i te kako bili upotrebljivi. Naročito za slušanje lokalnih radio stanica koje su bile udaljene do par stotina kilometara.
Radio RR 110 (iz kolekcije autora teksta)
Ova slabija osetljivost je nešto što je zapravo pogodovalo nacistima. Bilo je nepoželjno da nemački narod sluša strane stanice poput engleskog Bi Bi Sija (BBC). Zato je dodatni zahtev konstruktoru narodnog radija bio da se osetljivost još više smanji. Naravno, nije bilo nemoguće u potpunosti onemogućiti prijem stranih radio stanica jer su one vremenom povećavale snagu emitovanja, ali svako smanjenje mogućnosti njihovog prijema bilo je dobrodošlo.
Glavne karakteristike narodnih radija, bez obzira na to ko ih je proizvodio i za koji tip radija se proizvođač opredelio, bile su da je konstrukcija radija jednostavna, da ima što manje delova i elektronskih cevi, da je jednostavan za rukovanje i na kraju – jeftin. Ovo je za zemlje u razvoju bilo veoma pogodno rešenje pa smo i u SFRJ imali slične konstrukcije, kao već pomenuti RR110.
Leave a Reply